Dnevnik

Vaclav Fomič Nižinski jedan je od najvećih i najslavnijih igrača svih vremena. Svetski čuvenim igračem učinile su ga i danas legendarne uloge u baletima Posvećenje proleća, na muziku Igora Stravinskog i Popodne jednog fauna, na muziku Kloda Debisija. Između 1918. i 1919. Nižinski piše svoj Dnevnik. Doživljava nervni slom i zdravlje mu se naglo pogoršava. Najpre odlazi u sanatorijum, pa ga nekoliko meseci leče na jednoj bečkoj klinici, uz konsultacije Junga i Frojda. Na kraju, stanje mu se sasvim pogoršava i on tone u ludilo i sve do smrti 1950. boravi u duševnim bolnicama. Svojevremeno je američki pisac Henri Miler napisao o Nižinskom: "Ima jedan čovek, tragična ličnost, čiju knjigu često guram u ruke svojim prijateljima i poznanicima : Vaclav Nižinski. Njegov Dnevnik mi nešto govori o pisanju. To je bio napisao čovek koji je napola lucidan, a napola lud. To saopštavanje je toliko golo, toliko očajničko da razbija sve kalupe. Suočeni smo sa samom stvarnošću, a to je gotovo nepodnošljivo. Od njegove tehnike, mada sasvim lično, može svaki pisac ponešto da nauči. Da nije završio u ludnici, da je to bio tek njegov prvenac, imali bismo u Nižinskom pisca ravnog igraču". Ovaj dnevnik otkrila je supruga Nižinskog, Romola Nižinski u junu 1934. godine i prvi put ga kao knjigu objavila na engleskom 1936. Dnevnik čine tri dela: Život, Smrt i Osećanja sa Epilogom. Ova knjiga osobeni je spoj potresnih i intimnih ispovesti, opisa svakodnevnog života, sećanja na detinjstvo i dane školovanja i godine rada u trupi "Ruski balet" Đagiljeva. Ovde se prepliću opisi neobičnih doživljaja, halucinacija, najuzvišenije propovedi i iskazi čudne, poetske lepote. Nema čitaoca koji će ostati ravnodušan u susretu sa ovim štivom, što u sebi ima nekog tragičnog poleta i tihe lepote, koji su odlikovali i igru Nižinskog, dok god je plesao.